U mirnom selu Maple Hollow, na farmi farmera Finna, živio je vitak i sjajan konj po imenu Hugo. Hugo je bio brz, snažan i ponosan. Volio je galopirati poljima i slušati kako ga seljani bodre tijekom godišnjih utrka na sajmu u Maple Hollowu.

Na istoj farmi živio je veseli mali pas po imenu Dobby. Dobby nije bio ni velik ni snažan, ali bio je pametan, prijateljski nastrojen i uvijek spreman pomoći. Tjerao je vrane iz kukuruzišta, čuvao kokoši i čak donosio alate farmeru Finnu.

No Hugo ga jedva da je primjećivao.

„Trčati okolo za kokošima?“ frknuo je Hugo jednog jutra. „To baš i nije pravi posao.“

Dobby je nagnuo glavu. „Svaki posao je važan, Hugo. Svatko od nas pomaže na svoj način.“

Hugo je odmahnuo grivom. „Pa ja pomažem tako što sam najbrži i najsnažniji. Ja pobjeđujem u utrkama. To je ono što se uistinu računa.“

Dobby je samo mahnuo repom i vratio se čuvanju kokošinjca.

Tjedan dana prije sajma u Maple Hollowu, strašna oluja pogodila je selo. Drveće je padalo, ograde su se lomile, a dijelovi krova na štali bili su otkinuti. Životinje su se stisnule unutra, prestrašene i drhtave. Kad je oluja prošla, farma je bila u neredu.

Farmer Finn radio je danju i noću da sve popravi, ali to je bilo previše za jednu osobu. Životinje su željele pomoći i svaka je pridonijela. Kokoši su kljucale slamku i čistile staze, ovce su nosile male alate u košarama na leđima, a Dobby je neumorno trčkarao donoseći čavle i pomažući pri popravljanju ograde.

A Hugo? On je samo stajao na pašnjaku.

„Ja ne popravljam ograde,“ rekao je. „To nije moj posao. Ja sam trkaći konj.“

„Svi pomažu,“ rekao je Dobby, zadihan od trčanja. „Sad nam svima trebamo jedni druge.“

Ali Hugo se okrenuo.

Na dan sajma, seljani su se okupili za veliku utrku. Hugo je ponosno dotrčao do startne linije. Utrka je počela i on je jurnuo poput munje.

Ali na pola puta dogodilo se nešto neočekivano. Pala grana ležala je preko staze, skrivena pod lišćem. Hugo je nije vidio na vrijeme. Njegovo se kopito zaplelo i on je snažno pao.

Publika je zaprepašteno uzdahnula. Hugo je pokušao ustati, ali ga je noga boljela. Bio je zarobljen.

Tada se začuo poznati lavež.

Dobby je promatrao i potrčao na stazu. Iako malen, povukao je Hugovu grivu, lajao da dozove pomoć i ostao uz njega dok farmer nije stigao.

Uz pomoć, Hugo je podignut na kola i vraćen na farmu. Utrka je bila izgubljena, ali Hugo je dobio nešto mnogo veće.

Te večeri, dok je ležao u štali, Hugo je pogledao Dobbyja.

„Nisi mi morao pomagati,“ tiho je rekao.

Dobby se nasmiješio. „Naravno da jesam. To prijatelji rade.“

Hugo je uzdahnuo. „Bio sam u krivu. Ti činiš toliko za sve. Nisi samo od pomoći — ti si važan.“

Od tog dana Hugo je prema svima postupao s dobrotom i poštovanjem. Shvatio je da snaga i brzina nisu jedino što vrijedi. Ono što doista čini razliku jest srce, odanost i zajedništvo.

Ponosni konj i odani pas uče vrijednost ljubaznosti i prijateljstva.